Српска Правна Ревија

- Предог Устава на потврди

Када у контексту погледамо историју српске уставности видећемо да она нажалост одсликава историју нерешеног државног и националног питања Србије. Уколико се уопште можемо сложити да је у Србији у последња два века постојало нешто што се зове функционална и заокружена државност, онда ћемо лако израчунати да је у тих 200 година донето 12 устава чији је просечни век трајања био нешто више од 16 година. Најдуже је ипак трајао онај устав који сами нисмо донели, тј. подарени Турски устав који је важио 31 годину. Ова чињеница довољно говори о једној дугој традицији несклада између номиналног и реалног са којом се превише дуго мирили.1 Наши устави су превасходно били нереални планови без јасне визије који су својом ригидношћу довели до урушавања, тј. непостојања демократског поретка и владавине права (да би се нешто урушило оно прво мора да постоји) и краха институција. Да ли су они били планови за бесконачно решавање националног питања или неуспешни квази-иновативни уставни феномени, сада више и није толико битно. Битно је да су сви прошли устави имали једну заједничку црту, а то је да су углавном били само инструменти владавине и да су се писали према потребама власти, а не грађана. То је управо из разлога што је већина њих доношена на претежно ауторитаран начин.